Teorija Evolucije: Materijalistićka Obaveza

Informacije koje smo predstavili kroz celu ovu knjigu pokazuju da teorija evolucije nema naućnu osnovu i da se ćak, nasuprot tome, tvrdnje o evoluciji otvoreno sukobljavaju sa naućnim otkrićima. Drugim rećima, snaga koja podržava evoluciju nije nauka. Evolucija može biti branjena od strane nekih "naućnika", ali mora postojati neka druga snaga na delu.

Taj drugi zastupnik je materijalistićka filozofija.

Materijalistićka filozofija je jedan od najstarijih sistema mišljenja u istoriji. njena najosnovnija karakteristika je smatranje materije apsolutom. Prema ovoj filozofiji, materija je većna i sve što postoji sastavljeno je od materije i samo od materije. Ovaj prilaz obavezno ćini nemogućim da se prihvati postojanje Tvorca. Materijalizam je zbog toga dugo bio neprijateljski raspoložen prema religijama bilo koje vrste.

Nameće se pitanje, da li je materijalistićko gledište ispravno. Naćin da se ispita da li je neka filozofija istinita ili lažna je da se naućnim metodama ispitaju tvrdnje te filozofije koje se odnose na nauku. Na primer, neki filozof u 10. veku mogao je da tvrdi da je postojalo božansko drvo na površini Meseca i da su sva bića, u stvari, narasla na granama ovog velikog drveta poput voća, i da su onda pala na Zemlju. Neki ljudi bi mogli smatrati tu filozofiju privlaćnom i verovati u nju. Ali u 20. veku, u vreme kada su ljudi uspeli da hodaju po Mesecu, nije moguće propagirati takvu filozofiju. Da li je takvo drvo postojalo ili ne, može biti ustanovljeno naućnim metodama, a to su posmatranje i eksperiment.

Zato možemo pomoću naućne metode istraživati materijalistićku tvrdnju: to jest, da je materija postojala kroz svu većnost i da ova materija može da se organizuje bez nadmaterijalnog Tvorca i da uzrokuje nastanak života. Tvrdnja da se materija sama organizovala i stvorila život je tvrdnja koju mi zovemo "teorija evolucije" - ona koju je ova knjiga ispitivala i za koju je isto tako pokazala da je pobijena.

Međutim, ukoliko se neko unapred odlućio da veruje u materijalizam i da se preda i posveti materijalistićkoj filozofiji, pre svega ostalog, tada se on ne ponaša ovako. Ukoliko je on "pre svega materijalista, a onda naućnik", onda on ne napušta materijalizam kada vidi da je evolucija protivrećna nauka. Potpuno suprotno tome, on pokušava da potvrdi i da spase materija-lizam, pokušavajući da podrži evoluciju bez obzira na sve. Upravo je ovo ona neprilika u kojoj su se danas našli evolucionisti braneći teoriju evolucije.

Što je dosta interesantno, oni takođe, s vremena na vreme, priznaju ovu ćinjenicu. Dobro poznati genetićar i otvoreni evolucionista Rićard Levontin (Richard C. Lewontin) sa Univerziteta Harvard, priznaje da je on "pre svega materijalista, a onda naućnik", ovim rećima:

"Mi imamo jednu materijalistićku veru, koja je a priori vera. Ono što nas primorava da na svet donosimo materijalistićka objašnjenja nisu naućne metode ni principi. Naprotiv, zbog naše apriorne privrženosti materijalizmu mi montiramo istraživaćke pojmove i principe koji će izneti neko materijalistićko objašnjenje. A i s obzirom da je materijalizam apsolutan, mi ne možemo dozvoliti pojavljivanje nekih stavova koji upućuju na religiju." 150

Termin "a priori", koji je Levontin ovde upotrebio, veoma je bitan. Ovaj filozofski termin odnosi se na pretpostavke koje se ne baziraju ni na kakvom eksperimentalnom znanju. Neka postavka ili misao je "a priori" kada se smatra kao ispravna i prihvata se, ćak iako nema dostupnih informacija o taćnosti te misli. Mada evolucionista, Levontin se izražava iskreno i otvoreno. Materijalizam je "a priori" dat evolucionistima i oni, onda, nastoje da podese nauku prema onome što im je dato. Budući da materijalizam definitivno ćini neophodnim poricanje postojanja Tvorca, oni su prigrlili jedinu alternativu koju imaju u rukama, a to je teorija evolucije. Za njih nema veze što je evolucija u suprotnosti sa naućnim ćinjenicama, takvi naućnici je prihvataju "a priori" kao taćnu.

Ovakvo ponašanje, puno predrasuda, vodi evolucioniste verovanju da je "nesvesna materija sastavila samu sebe", što je u suprotnosti ne samo sa naukom, nego takođe i sa razumom. Jedan profesor hemije sa njujorškog univerziteta i DNK ekspert, Robert Šapiro, ovako objašnjava ovo verovanje evolucionista i materijalistićku dogmu koja leži u njegovoj osnovi:

"Jedan drugi evolucioni princip potreban je da nas prevede preko praznine između mešavine jednostavnih prirodnih hemikalija do prvog delotvornog replikatora (sistema koji bi mogao da dâ kopiju samoga sebe). Ovaj princip, još uvek, nije opisan u detalje ili demonstriran, ali je naslućen i data su mu imena, kao hemijska evolucija ili samoorganizovanje materije. Postojanje ovog principa uzeto je zdravo za gotovo u filozofiji dijalektićkog materijalizma, isto kao što je, od strane Aleksandra Oparina, primenjeno i na poreklo života." 151

Evolucionistićka propaganda na koju konstantno nailazimo u vodećim svetskim medijima i u poznatim i "visoko poštovanim" naućnim magazinima, rezultat je ove ideološke neophodnosti. Budući da je evolucija smatrana nužnom, ona se pretvorila u tabu temu u krugovima koji postavljaju standarde nauci.

Postoje naućnici koji su se našli u poziciji gde su prisiljeni da brane ovu isuviše nategnutu teoriju ili, u najmanju ruku, da izbegavaju izgovaranje bilo ćega što je protiv nje, u nameri da održe svoju reputaciju. Akademici u zapadnim zemljama obavezani su da imaju svoje ćlanke objavljene u određenim ćasopisima da bi postigli i saćuvali titulu profesora. Svi ćasopisi koji se bave biologijom pod kontrolom su evolucionista i oni ne dozvoljavaju da se u njihovim magazinima pojavi bilo kakav antievolucionistićki ćlanak. Zbog toga, svaki biolog mora da ući svoje studije pod dominacijom ove teorije. Oni su, takođe, deo ustanovljenog poretka u pogledu evolucije kao jedne ideološke neophodnosti, što je razlog da oni slepo brane sve "nemoguće slućajnosti" koje smo do sada ispitivali u ovoj knjizi.

Priznanja materijalista

Nemaćki biolog Nojmar von Ditfurt (Hoimar von Dithfurt), poznati evolucionista, dobar je primer ovog materijalistićkog shvatanja punog predrasuda. Nakon što je Ditfurt naveo primer izuzetno složenog sastava života, on nastavlja, iznoseći sledeće u vezi sa pitanjem "da li se takav složen sistem mogao pojaviti slućajno ili ne?":

"Da li je u stvarnosti moguća takva harmonija koja bi se pojavila samo kao rezultat slućajnosti? Ovo je osnovno pitanje cele biološke evolucije. Odgovoriti na ovo pitanje rećima: 'Da, to je moguće', nešto je kao potvrđivanje vere u modernu nauku o prirodi. Kritićki govoreći, možemo reći da neko ko prihvata modernu nauku o prirodi nema drugog izbora nego da kaže "da" zato što bi on nastojao da objasni prirodne pojave na razumljive naćine i pokušao da ih izvede iz zakona prirode, bez primene metafizićkog uplitanja. Međutim, kada je zauzeo ovaj stav, stav objašnjavanja svega pomoću zakona prirode - to jest pomoću slućajnosti, tada je potpisao da on nema drugog mesta gde bi mogao da pobegne. Zbog toga, šta bi on drugo mogao da uradi nego da veruje u slućajnost." 152

Da, upravo kao što Ditfurt izjavljuje, materijalistićki naućni pristup usvaja kao svoj osnovni princip da objašnjava život sa negiranjem "natprirodnog uplitanja", to jest stvaranja. Jednom kada je ovaj princip usvojen, ćak su i apsolutne nemogućnosti lako prihvaćene. Moguće je naći primere ovakvog dogmatskog mentaliteta u gotovo celokupnoj evolucionistićkoj li-teraturi. Profesor Ali Demirsoj (Ali Demirsoy), poznati zagovornik evolucione teorije, samo je jedan od mnogih. Prema Demirsoju je mogućnost slućajnog formiranje citohroma-c, proteina neophodnog za preživljavanje, "jednako neverovatna kao i mogućnost da jedan majmun napiše istoriju ćovećanstva na  kucaćoj mašini, a da ne napravi nijednu grešku". 153

Nema sumnje da je prihvatanje takve mogućnosti, u stvari suprotno osnovnim principima zdravog razuma. Čak i samo jedno korektno napisano slovo na papiru garantuje da je ono napisano od strane neke osobe. Kada neko vidi knjigu svetske istorije, postaje još sigurnije da je knjigu napisalo jedno razumno biće. Niko sa zdravim rezonovanjem ne bi se mogao složiti da su se slova tako velike knjige "slućajno" sakupila i pravilno poređala.

Međutim, veoma je interesantno videti da evolucionista Ali Demirsoj prihvata ovu vrstu iracionalnog predloga:

"U suštini, verovatnoća slućajnog formiranja citokrom-c niza je verovatno nula. To jest, ako život zahteva jedan taćno određen niz, može se reći da verovatnoća da se to desi jeste jedanput u celom univerzumu; inaće su neke metafizićke sile izvan našeg poimanja morale ućestvovati u njegovom formiranju. Prihvatiti ovo drugo, nije prikladno naućnom cilju. Tako da moramo da prihvatimo prvu hipotezu." 154

Demirsoj nastavlja izjavljujući da on prihvata nemoguće u nameri da "ne prihvati metafizićke sile", to jest, u nameri da ne prizna stvaranje od strane Boga. Jasno je da ovaj pristup nema nikakve veze sa naukom. Nimalo neoćekivano, Demirsoj takođe, govoreći o jednom drugom problemu, poreklu mitohondrija u ćelijama, otvoreno pristaje na slućajnost kao objašnjenje, iako je to "sasvim suprotno naućnoj misli":

"Srž problema je pitanje kako su mitohondrije stekle ovu osobinu, budući da postizanje ove osobine igrom slućaja, ćak i samo kod jedne individue, zahteva ekstremne verovatnoće koje su nepojmljive… enzimi prilikom osiguravanja (ćelijskog) disanja i funkcionišući kao kata-lizatori, u svakom koraku u razlićitoj formi, ćine srž ovog mehanizma. Ćelija mora da sadrži ovaj enzimski niz u potpunosti, inaće je bez ikakvog znaćenja. Ovde, uprkos što je to suprotno biološkoj misli, u nameri da izbegnemo jedno dogmatićnije objašnjenje ili špekulisanje, mi moramo prihvatiti, iako nerado, da su svi respiracioni enzimi u potpunosti postojali u ćeliji pre nego što je prva ćelija došla u kontakt sa kiseonikom." 155

Zakljućak koji se može izvući iz ovakvih izjava je taj da je evolucija teorija do koje se nikako nije došlo kroz naućno istraživanje. Nasuprot tome, forma i suština ove teorije su diktirani zahtevima materijalistićke filozofije. Ona se onda pretvorila u jedno verovanje ili dogmu, usprkos konkretnim naućnim ćinjenicama. I, ponovo možemo jasno videti iz evolucionistićke literature, da sve vrste ovih napora stvarno imaju "svrhu". A ta svrha iskljućuje bilo koje verovanje da su sva bića stvorena od strane Tvorca.

Evolucionisti definišu ovu svrhu kao "naućnu". Međutim, ono na što se oni pozivaju nije nauka, nego materijalistićka filozofija. Materijalizam apsolutno odbacuje postojanje bilo ćega "izvan" materije (ili bilo ćega natprirodnog). Sama nauka nije obavezna da prihvati takvu dogmu. Nauka predstavlja istraživanje prirode i izvođenje zakljućaka iz nalaza svoga istraživanja. Ukoliko ovi nalazi vode zakljućku da je priroda stvorena, nauka to mora da prihvati. Dužnost je pravog naućnika da ne brani nemoguće scenarije držeći se zastarelih materijalistićkih dogmi iz 19. veka.