Evolution Hoax

Obmana Evolucije - Обмана Еволуције

DOWNLOAD THE BOOK

Download (DOC)
Comments

CHAPTERS OF THE BOOK

< <
10 / total: 18

Scenario Evolucije Ćoveka

U prethodnim poglavljima videli smo da u prirodi nema mehanizama koji bi naveli organizme da evoluiraju, i videli smo da su žive vrste nastale, ne kao rezultat evolucionog procesa, nego da se pojavljuju sasvim iznenada u njihovoj sadašnjoj savršenoj formi. To jest, one su stvorene svaka posebno. Zbog toga je oćigledno da je i "evolucija ćoveka", isto tako, samo prića koja se nikada nije desila.

Šta onda evolucionisti predlažu kao osnovu za svoju priću?

Wihova osnova je postojanje mnoštva fosila na kojima su evolucionisti u stanju da izgrade i razviju imaginarne interpretacije. Kroz celu istoriju živelo je više od 6.000 majmunskih vrsta, a većina njih su izumrle. Danas, samo 120 majmunskih vrsta živi na Zemlji. Ovih, otprilike, 6.000 majmunskih vrsta, od kojih su većina izumrle vrste, predstavljaju bogat izvor za evolucioniste.

Evolucionisti su napisali scenario evolucije ćoveka poređavši u niz neke lobanje koje su im odgovarale, od najmanje do najveće, i ubacivši lobanje nekih izumrlih ljudskih rasa među njih. Prema ovom scenariju, ljudi i savremeni majmuni imaju zajednićke pretke. Ova bića evoluirala su vremenom i neka od njih su postala majmuni današnjice, dok je druga grupa, koja je sledila drugu granu evolucije, postala današnji ćovek.

Međutim, svi paleontološki, anatomski i biološki nalazi pokazali su da je ova tvrdnja evolucije jednako lažna i ništavna kao i sve druge. Nijedan ćvrst ili stvaran dokaz nije pružen da dokaže da postoji srodstvo između ćoveka i majmuna, izuzev falsifikata, izvrtanja i zavodećih crteža i komentara.

Fosilni zapis nam pokazuje da su kroz celu istoriju ljudi bili ljudi, a majmuni - majmuni. Neki od fosila za koje evolucionisti tvrde da su preci ćoveka, u stvari pripadaju ljudskim rasama koje su živele sve donedavno, do pre, otprilike, 2.000 godina, i onda nestale. Štaviše, mnoge današnje ljudske zajednice imaju isti fizićki izgled i karakteristike kao ove izu-mrle ljudske rase, za koje evolucionisti tvrde da su preci ljudi. Sve ovo su jasni dokazi da ćovek nije prošao kroz evolucioni proces u bilo kojem periodu istorije.

Što je najvažnije, postoje brojne anatomske razlike između majmuna i ćoveka, a nijedna od njih nije takve vrste da bi mogla nastati kroz evolucioni proces. "Dvonoštvo" je jedna od njih. Kao što ćemo kasnije detaljno opisati, dvonoštvo je karakteristićno jedino za ćoveka i ono je jedna od najvažnijih osobina koja ćoveka izdvaja od životinja.

Imaginarno porodićno stablo ćoveka

Darvinistićka teorija tvrdi da je savremeni ćovek evoluirao od neke vrste majmunolikih bića. Tvrdi se da su za vreme ovog navodnog evolucionog procesa, za koji se pretpostavlja da je poćeo pre 4-5 miliona godina, postojale neke "prelazne forme" između savremenog ćoveka i njegovih predaka. Prema ovom potpuno imaginarnom scenariju, postojale su 4 osnovne kategorije:

1. Australopithecus

2. Homo habilis

3. Homo erectus

4. Homo sapiens

Imenom "Australopithecus", što znaći "južni majmun", evolucionisti nazivaju takozvane prve zajednićke pretke ljudi i majmuna. Australopitekus, ništa drugo do stara majmunska vrsta koja je izumrla, ima svoje razlićite tipove. Neki od njih su jake građe, a drugi su mali i vitke građe.

Evolucionisti klasifikuju naredni stadijum ljudske evolucije kao "homo", to jest "ćovek". Prema tvrdnji evolucionista, organizmi u Homo seriji su razvijeniji nego Australopitekus i ne razlikuju se mnogo od savremenog ćoveka. Za savremenog ćoveka, to jest Homo sapiensa, rećeno je da je formiran na poslednjem stadijumu evolucije ove vrste.

Fosili kao "Javanski ćovek", "Pekinški ćovek" i "Lusi", koji se, s vremena na vreme, pojavljuju u medijima i koji se mogu naći u evolucionistićkim publikacijama i uxbenicima, ukljućeni su u jednu od ćetiri vrste koje su gore navedene. Za ove vrste takođe se pretpostavlja da bi se trebale granati u podvrste.

Neki kandidati za prelazne forme iz prošlosti, kao Ramapithecus, morali su biti iskljućeni iz imaginarnog stabla evolucije ćoveka nakon što je shvaćeno da su oni bili obićni majmuni. 61

Skicirajući ovako lanac povezanosti: "Australopitekus > Homo habilis > Homo erektus > Homo sapiens", evolucionisti ukazuju da je svaka od ovih vrsta predak one koja sledi iza nje. Međutim, skorašnji pronalasci paleoantropologa otkrili su da su Australopitekus, Homo habilis i Homo erektus postojali na razlićitim delovima sveta u isto vreme. Štaviše, jedan određeni segment ljudi, klasifikovan kao Homo erektus, živeo je sve do veoma skoro. Neandertalac (Homo sapiens neandarthalensis)  i Homo sapiens (savremeni ćovek) koegzistirali su u istom regionu. Ova situacija oćigledno pokazuje ništavnost tvrdnje da su oni bili preci jedan drugome.

U suštini, svi nalazi i naućna istraživanja otkrila su da fosilni zapis ne sugeriše evolucioni proces, kako su to evolucionisti predložili. Fosili za koje su evolucionisti tvrdili da potiću od predaka ćoveka, u stvari pripadaju ili razlićitim ljudskim rasama ili vrstama majmuna.

Onda, koji fosili su ljudski, a koji majmunski? Da li je ikada bilo moguće bilo kojeg od njih smatrati prelaznom formom? U nameri da dobijemo odgo-vore, hajde da pobliže pogledamo svaku od ovih kategorija.

Australopitekus: Jedna majmunska vrsta

Australopitekus, što znaći "južni majmun", prva je kategorija. Pretpostavlja se da su se ova bića prvo pojavila u Africi pre 4 miliona go-dina i da su živeli do pre 1 milion godina. Postoje više klasa među Australopitekusima. Evolucionisti pretpostavljaju da je najstarija vrsta Australopitekusa A. Afarensis. Posle toga dolazi A. Africanus, koji ima vit-kije kosti, i onda A. Robustus, koji ima relativno veće kosti. Što se tiće A. Boisei, neki istraživaći ga prihvataju kao razlićitu vrstu, a neki kao podvrstu A. Robustusa.

Sve vrste Australopitekusa su izumrli majmuni koji podsećaju na majmune današnjice. Zapremine njihovih lobanja su iste ili manje nego kod današnjih šimpanzi. Postoje istureni delovi na njihovim rukama i stopalima koje su oni koristili da bi se peli po drveću, baš kao kod današnjih šimpanzi, a njihova stopala imaju sposobnosti hvatanja, što je služilo da se drže za grane. Oni su niski (maksimum 130 cm), i upravo kao kod današnjih šimpanzi, mužjak Australopitekus je veći od ženke. Mnoge karakteristike, kao detalji na njihovim lobanjama, blizina oćiju, oštar zub kutnjak, građa donje vilice, duge ruke i kratke noge su dokazi koji pokazuju da ova bića nisu bila drugaćija od današnjih majmuna.

Evolucionisti tvrde da su Australopitekusi, iako imaju anatomiju majmuna, hodali uspravno kao ljudi, a ne kao majmuni.

Ova tvrdnja o "uspravnom hodu" je u stvari gledište koje su decenijama imali paleoantropolozi kao Rićard Liki (Richard Leakey) i Donald Johanson (Donald O. Johanson). Međutim, mnogi naućnici su izveli veoma mnogo istraživanja na skeletnim strukturama Australopitekusa i dokazali ništavnost ove tvrdnje. Opširna istraživanja koja su urađena na razlićitim primercima Australopitekusa od strane dva svetski poznata anatoma iz Engleske i SAD, po imenu, Lord Zakerman (Lord Solly Zuckerman) i profesor Čarls Oksnard (Charles Oxnard), pokazala su da ova bića nisu bila dvonožna i da su imali isti mehanizam kretanja kao današnji majmuni. Proućavajući kosti ovih fosila u periodu od 15 godina, sa sredstvima obezbeđenim od strane britanske vlade, Lord Zakerman i njegov tim od 5 specijalista došli su do zakljućka da su Australopitekusi bili samo jedna obićna vrsta majmuna i da definitivno nisu bili dvonožni, mada je Zakerman i sam bio evolucionista. 62 Isto tako, Čarls Oksnard, još jedan evolucionista poznat zbog svojih istraživanja o ovoj temi, takođe je potvrdio da je skeletna struktura Australopitekusa nalik onoj kod savremenih orangu-tana. 63 Konaćno, 1994, jedan tim sa Univerziteta Liverpul u Engleskoj preduzeo je obimno istraživanje da bi došao do konaćnog zakljućka. Posle obavljenog istraživanja zakljućili su da su "Australopitekusi ćetveronošci". 64

Ukratko, Australopitekusi nemaju vezu sa ljudima i oni su samo izumrla majmunska vrsta.

Homo habilis: Majmun koji je predstavljen kao ćovek

Velika slićnost između skeletnih i lobanjskih struktura Australopitekusa i šimpanzi, i pobijanje tvrdnje da su ova bića hodala uspravno, uzrokovalo je veliku teškoću za evolucionistićke paleoantropologe. Razlog je taj što prema imaginarnoj šemi evolucije Homo erektus dolazi posle Australopitekusa. Kao što prefiks "Homo" (što znaći "ćovek") i ukazuje, Homo erektus je ljudska vrsta i njegov skelet je uspravan. Wegova zapremina lobanje je dva puta veća nego kod Australopitekusa. Direktan prelaz od Australopitekusa, majmuna nalik šimpanzi, ka Homo erektusu, koji ima skelet isti kao kod savremenog ćoveka, ne dolazi u obzir ćak i prema evolucionistićkoj teoriji. Zbog toga su potrebne "karike", to jest "prelazne forme". Koncept Homo habilis je proizašao iz ove neophodnosti.

Koncept Homo habilis je predložen 60-ih od strane ćlanova porodice Liki (svi u porodici su "lovci na fosile"). Po njima, ova nova vrsta, koju su oni klasifikovali kao Homo habilis, imala je relativno veliki lobanjski kapacitet, sposobnost da hoda uspravno i da koristi kamen i drvene alatke. Zbog toga bi to navodno mogao biti predak ćoveka.

Novi fosili iste vrste, iskopani u kasnim 80-im, potpuno su promenili ovo gledište. Neki istraživaći, kao Bernard Vud (Bernard Wood) i Loring Bras (C. Loring Brace), koji su se oslanjali na ove novopronađene fosile, izjavili su da bi Homo habilis, što znaći "ćovek sposoban za korišćenje alatki", trebao biti klasifikovan kao Australopitekus habilis, što znaći "južnoafrićki majmun sposoban za korišćenje alatki", zato što Homo habilis ima mnogo zajednićkih karakteristika sa majmunima po imenu Australopitekus. On ima duge ruke, kratke noge i majmunoliku građu skeleta upravo kao Australopitekus. Wegovi prsti, i na rukama i na nogama, bili su pogodni za penjanje. Struktura njegove donje vilice bila je veoma slićna onoj kod današnjih majmuna. Wegova zapremina lobanje (500 cm3) bila je najbolji pokazatelj ćinjenice da je on bio majmun. Ukratko, Homo habilis, koji je od strane nekih evolucionista predstavljen kao razlićita vrsta, bio je, u stvari, jedna majmunska vrsta upravo kao i svi drugi Australopitekusi.

Istraživanje izvedeno u godinama koje su sledile doista je pokazalo da Homo habilis nije bio razlićit od Australopitekusa. Fosil u vidu skeleta i lobanje OH 62 pronađen od strane Tima Vajta (Tim White), pokazao je da je ova vrsta imala malu zapreminu lobanje, i duge ruke i kratke noge, što im je omogućavalo da se penju po drveću upravo kao današnji majmuni.

Detaljne analize sprovedene od strane amerićkog antropologa Holi Smit (Holly Smith) 1994. pokazale su da Homo habilis nije bio "homo", drugim rijećima "ćovek", nego "majmun". O analizama koje je ona napravila na zubima Australopitekusa, Homo habilisa, Homo erektusa i Homo neandertalensisa, Smit je izjavila sledeće:

"Ogranićavajući analize fosila na primerke koji zadovoljavaju ove kriterijume, obrasci razvoja zuba Australopitekusa i Homo habilisa ostaju klasifikovani sa afrićkim majmunima. Oni od Homo erektusa i Neandertalaca su klasifikovani sa ljudima." 65

U toku iste godine, Fred Spur (Fred Spoor), Bernard Vud (Bernard Wood) i Frans Zoneveld (Frans Zonneveld), svi specijalisti u anatomiji, došli su na isti zakljućak služeći se potpuno drugaćijom metodom. Ovaj metod je baziran na uporednoj analizi polukružnih kanala u unutrašnjem uhu ljudi i majmuna (kanali koji osiguravaju održavanje ravnoteže). Ovi kanali kod ljudi, koji hodaju uspravno, znatno se razlikuju od istih kanala kod majmuna koji hodaju savijeni nadole. Kanali unutrašnjeg uha svih Australopitekusa i štaviše, Homo habilis primeraka, analizirani od strane Spura, Vuda i Zonevelda bili su isti kao kod savremenih majmuna. Kanali unutrašnjeg uha kod Homo erektusa bili su isti kao kod savremenog ćoveka. 66

Ovi nalazi doneli su dva važna rezultata:

1. Fosili koji su oznaćeni kao Homo habilis u stvari ne pripadaju grupi "homo", to jest ljudi, nego klasi Australopitekusa, to jest majmuna.

2. I Homo habilis i Australopitekusi su bili bića koja su imala povijen hod, i zbog toga su imali majmunski skelet. Oni, ni u kom pogledu, nisu imali nikakvu vezu sa ljudima.

Homo rudolfensis: Pogrešno sastavljeno lice

Termin Homo rudolfensis je ime dato nekolicini fosilnih fragmenata iskopanih 1972. Grupa koja je bila predstavljena sa ovim fosilom takođe je bila oznaćena kao Homo rudolfensis zato što su ovi fosilni fragmenti bili nađeni u blizini Rudolfove reke u Keniji. Većina paleoantropologa prihvataju da ovi fosili ne pripadaju posebnoj vrsti, nego da je biće nazvano Homo rudolfensis bilo u stvari Homo habilis.

Rićard Liki, koji je iskopao fosile, predstavio je lobanju, koju je nazvao "KNM-ER 1470" i rekao da je stara 2,8 miliona godina, kao najveće otkriće u istoriji antropologije i imao je dalekosežni efekt. Prema Likiju, ovo biće koje je imalo malu zapreminu lobanje kao Australopitekus, a ipak lice ćoveka, bilo je nedostajuća karika između Australopitekusa i ćoveka. Ipak, nakon kratkog vremena je shvaćeno da je ćovekoliko lice koje je imala KNM-ER 1470 lobanja, koja se stalno pojavljivala na naslovnim stranicama naućnih magazina, bilo rezultat pogrešnog spajanja fragmenata lobanje - što je moglo biti i namerno. Profesor Tim Bromix (Tim Bromage), autor mnogih studija o anatomiji ljudskog lica, naglasio je ovu ćinjenicu koju je otkrio uz pomoć kompjuterske simulacije 1992:

"Kada je ona (KNM-ER 1470) prvi put rekonstruisana, lice je postavljeno na lobanju u gotovo vertikalnom položaju, umnogome nalik ravnim licima kod savremenih ljudi. Ali nedavne studije anatomskih odnosa pokazuju da u stvarnosti ovo lice mora biti istureno znatno prema napred, kreirajući tako majmunoliki izgled, više nalik na lice Australopi-tekusa." 67

Evolucioni paleoantropolog Kronin (J. E. Cronin) u vezi sa ovim izjavljuje sledeće:

"...Wegovo relativno robusno građeno lice, spljošten nosno-alveolarni klivus (koji podseća na pljosnata lica australopitekusa), niska maksimalna lobanjska širina (na slepooćnim kostima), jaka oćnjaćka izboćina i veliki kutnjaci (na šta ukazuju zaostali korenovi), sve su to relativno primitivne crte koje povezuju ovaj primerak sa ćlanovima roda A. africanus." 68

Loring Brejs (C. Loring Brace) sa Univerziteta Mićigen došao je do istog zakljućka kao rezultat analiza koje je napravio na vilici i zubnim strukturama lobanje 1470 i rekao je: "Velićina vilice i onog dela koji sadrži kutnjake pokazala je da ER-1470 ima potpuno isto lice i zube kao kod Australopitekusa." 69

Profesor Alan Voker (Alan Walker), paleoantropolog sa Xon Hopkins Univerziteta, koji je kao i Liki izveo mnoga istraživanja na lobanji KNM-ER 1470, brani stav da ovo biće ne bi trebalo biti klasifikovano kao "homo", to jest kao ljudska vrsta (Homo habilis ili Homo rudolfensis), nego obrnuto, mora biti ukljućeno pod vrstu Australopitekus. 70

Ukratko, klasifikacije kao Homo habilis ili Homo rudolfensis, koje su predstavljene kao prelazne karike između Australopitekusa i Homo erektusa, potpuno su imaginarne. Kao što je potvrđeno od strane mnogih istraživaća danas, ova bića su ćlanovi serije Australopitekusa. Sve njihove anatomske karakteristike otkrivaju da je svaki od njih majmunska vrsta.

Nakon ovih bića, od kojih je svako majmunska vrsta, dolaze "homo" fo-sili, ili fosili ljudskih bića.

Homo erektus i posle njega: Prava ljudska bića

Prema nestvarnoj - izmišljenoj šemi evolucionista, unutrašnja evolucija vrste Homo odvijala se sledećim redosledom: prvo Homo erectus, onda Homo sapiens archaic i Neandertalski ćovek, onda Kromanjonski ćovek i, na kraju, savremeni ćovek. Međutim, sve ove grupe u stvarnosti samo su originalne ljudske rase. Razlika između njih nije veća od razlike između jednog Eskima i jednog crnca, ili između jednog Pigmeja i jednog Evropljanina.

Hajde da prvo ispitamo Homo erektusa, za kojeg se tvrdi da je najprimitivnija ljudska vrsta. Kao što reć "erekt" (što znaći uspravan) i ukazuje, "Homo erektus" znaći "ćovek koji hoda uspravno". Evolucionisti su morali odvojiti ove ljude od prethodnih dodajući kvalitet "uspravnosti", zato što  svi dostupni fosili Homo erektusa ukazuju na uspravan hod u takvoj meri koja nije uoćena kod bilo kog primerka Australopitekusa ili Homo habilisa. Ne postoji razlika između skeleta savremenog ćoveka i Homo erektusa.

Glavni razlozi za evolucioniste u definisanju Homo erektusa kao "primitivnog ćoveka" su zapremina njegove lobanje (900-1100 cm3), koja je manja nego kod prosećnog savremenog ćoveka, i njegove debele izboćine obrva. Međutim, danas u svetu postoje mnogi narodi koji imaju istu zapreminu lobanje kao Homo erektus (na primer Pigmeji) i postoje neke druge rase koje imaju izboćene obrve (na primer, australijski Aborixini).

Opšte je prihvaćena ćinjenica da razlike u zapremini lobanje ne znaće obavezno razlike u inteligenciji ili sposobnostima. Inteligencija pre za-visi od unutrašnje organizacije mozga, nego od njegove zapremine. 71

Fosili koji su ućinili Homo erektusa poznatim svetu su fosili Pekinškog i Javanskog ćoveka nađeni u Aziji. Međutim, vremenom se shvatilo da ova dva fosila nisu bila pouzdana. Pekinški ćovek sastojao se od nekih delova koji su izrađeni od gipsa, a ćiji originali su izgubljeni, a Javanski ćovek je "sastavljen" od fragmenata lobanje i od karlićne kosti koja je nađena više metara daleko od lobanje, bez ikakvih pokazatelja da su obe pripadale istom biću. Zbog ovoga su fosili Homo erektusa nađeni u Africi dobili tako veliku važnost. (Takođe bi trebalo primetiti da su neki od fosila, za koje je rećeno da su Homo erektus, bili od strane nekih evolucionista ukljućeni u jednu drugu grupu - zvanu "Homo ergaster". O ovome između njih postoji neslaganje. Mi ćemo tretirati sve ove fosile pod klasifikacijom Homo erektusa.)

Najpoznatiji od svih primeraka Homo erektusa nađenih u Africi je fosil "Narikotome homo erectus" ili "Turkana dećak", koji je nađen blizu jezera Turkana u Keniji. Potvrđeno je da je to fosil 12 godina starog dećaka, koji bi bio 1,83 m visok u svom adolescentnom dobu. Uspravna građa skeleta ovog fosila nije drugaćija od one kod savremenog ćoveka. Što se toga tiće, amerićki paleoantropolog Alan Voker rekao je da on sumnja da bi "jedan prosećni patolog mogao reći koja je razlika između skeleta ovog fosila i onog kod savremenog ćoveka". 72 Što se tiće lobanje, Voker je rekao da "ona veoma mnogo lići onoj kod Neandertalca". 73 Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, Neandertalci su savremena ljudska rasa. Zbog toga je Homo erektus takođe savremena ljudska rasa.

Čak i evolucionista Rićard Liki izjavljuje da razlike između Homo erektusa i savremenog ćoveka nisu ništa više do varijanta rase:

"Neko bi takođe mogao videti razlike u obliku lobanje, u stepenu isturenosti lica, robusnosti obrva i tako dalje. Ove razlike verovatno nisu ništa izraženije nego što mi to vidimo danas, između razlićitih geografskih rasa savremenog ćoveka. Takva biološka varijacija nastaje kada su populacije geografski odvojene jedna od druge tokom jednog znaćajnog perioda vremena." 74

Profesor Vilijem Loglin (William Laughlin), sa Univerziteta Konektikat, obavio je obimna anatomska ispitivanja na Inuitima i narodu koji živi na Aleutskim ostrvima, i primetio da su ovi ljudi neobićno slićni Homo erektusu. Zakljućak na koji je Loglin došao bio je da su sve ove posebne rase bile u stvari razlićite vrste Homo sapiensa (savremenog ćoveka):

"Kada razmotrimo široke razlike koje postoje između udaljenih grupa kao što su Eskimi i Bušmani, za koje je poznato da se nalaze unutar jedne jedine vrste - Homo sapiens, izgleda opravdano zakljućiti da Sinanthropus (jedan primerak Homo erektusa - ALC) pripada ovoj istoj raznolikoj vrsti." 75

Na drugoj strani, postoji veliki jaz između Homo erektusa, jedne ljudske rase, i majmuna koji su prethodili Homo erektusu u scenariju "evolucije ćoveka" (Australopitekus, Homo habilis, Homo rudolfenis). Ovo znaći da su se prvi ljudi pojavili u fosilnom zapisu iznenada i bez ikakve evolucione istorije. Ne može biti jasnijeg pokazatelja da su oni bili stvoreni.

Ipak, priznavanje ove ćinjenice je potpuno protivno dogmatskoj filozofiji i ideologiji evolucionista. Zbog toga, oni pokušavaju da prikažu Homo erektusa, jednu ćisto ljudsku rasu, kao napola majmunsko biće. U njihovim rekonstrukcijama Homo erektusa oni uporno crtaju majmunolike karakteristike. Na drugoj strani, sa slićnim grafićkim metodama, oni prave i prikazuju kao ljude majmune kao što su Australopitekus ili Homo habilis. Time oni nastoje da "približe" majmune i ljudska bića, i popune prazninu između ove dve odvojene žive grupe.

Neandertalaci: Jedna robusna ljudska rasa

Neandertalci su ljudska bića koja su se iznenada pojavila pre navodno 100 hiljada godina u Evropi i nestala - ili bila asimilovana pomešavši se sa drugim rasama - tiho, a ipak brzo, pre navodno 35 hiljada godina. Od savremenog ćoveka razlikuju se jedino po tome što je njihov skelet krupniji, a zapremina lobanje malo veća.

Neandertalci su ljudska rasa i ovu ćinjenicu danas priznaje gotovo svako. Evolucionisti su se veoma trudili u pokušaju da ih predstave kao "primitivnu vrstu"; ipak, svi nalazi pokazuju da oni nisu bili drugaćiji od nekog "krupnijeg" ćoveka koji danas ide ulicom. Jedan poznati autoritet u ovom podrućju, Erik Trinkaus, paleoantropolog sa Univer-ziteta Novi Meksiko, piše:

"Detaljno upoređenje ostataka skeleta Neandertalca sa skeletima savremenih ljudi pokazalo je da ne postoji ništa u anatomiji Neandertalca što bi ubedljivo ukazivalo na lokomotorne, manipulativne, intelektualne ili jezićke sposobnosti koje bi bile inferiornije od onih kod savremenih ljudi." 76

Mnogi savremeni istraživaći definišu neandertalskog ćoveka kao podvrstu savremenog ćoveka i zovu ga "Homo sapiens neandertalensis". Nalazi svedoće da su Neandertalci sahranjivali svoje mrtve, pravili muzićke instrumente i imali kulturne povezanosti sa Homo sapiensom živeći tokom istog vremenskog perioda. Da kažemo to precizno, Neandertalci su "robusna" ljudska rasa koja je, jednostavno, vremenom išćezla.

Homo sapiens archaic, Homo heilderbergensis i Kromanjonski ćovek

Arhaićni Homo sapiens je po imaginarnoj evolucionoj šemi poslednji korak pre savremenog ćoveka. U stvari, evolucionisti nemaju mnogo toga da kažu o ovim ljudima, budući da postoje veoma male razlike između njih i savremenih ljudi. Neki istraživaći su ćak izjavili da predstavnici ove rase i danas još uvek žive, i ukazali na Aborixine u Australiji kao primer. Kao Homo sapiens vrsta, Aborixini takođe imaju isturenu kost ispod obrve, prema unutra nagnutu donju vilicu i malo manju zapreminu lobanje. Štaviše, znaćajna otkrića su nagovestila da su takvi ljudi, sve donedavno, živeli u Mađarskoj i u nekim selima u Italiji.

Grupa koja je u evolucionistićkoj literaturi okarakterisana kao Homo heilderbergensis je, u stvari, ista kao Homo sapiens archaic. Razlog zašto su dva razlićita termina upotrebljena da definišu istu ljudsku rasu jesu određene konceptualne razlike među evolucionistima. Svi fosili ukljućeni u grupu Homo heilderbergensis upućuju na to da su ljudi koji su bili anatomski veoma slićni modernim Evropljanima, živeli navodno pre 500 hiljada i ćak pre 740 hiljada godina, prvo u Engleskoj, a onda u Španiji.

Procenjeno je da je Kromanjonski ćovek živeo pre navodno 30.000 godina. On je imao lobanju u obliku kupole i široko ćelo. Wegova lobanja od 1.600 cm3 je iznad proseka lobanje savremenog ćoveka. Ona ima debele izboćine obrva i koštanu izboćinu odpozadi, što je karakteristika kako Neandertalskog ćoveka tako i Homo erektusa.

Iako je Kromanjonski ćovek smatran evropskom rasom, građa i zapremina njegove lobanje veoma mnogo su nalik na građu i zapreminu lobanja kod nekih rasa koje danas žive u Africi i tropskim predelima. Oslanjajući se na ovu slićnost, procenjeno je da je Kromanjonski ćovek bio arhaićna afrićka rasa. Neki drugi paleoantropološki nalazi pokazali su da su se kromanjonska i neandertalska rasa izmešale jedna sa drugom i postavili temelje za današnje rase. Štaviše, danas je prihvaćeno da predstavnici kromanjonske rase još uvek žive u razlićitim regionima afrićkog kontinenta i nekim regionima Francuske (Salute i Dordonje). LJudi koji imaju slićne karakte-ristike primećeni su da žive u Poljskoj i Mađarskoj.

Vrste koje su živele u isto vreme kad i njihovi preci

Ono što smo do sada istražili formira jasnu sliku: scenario "evolucije ćoveka" je potpuno izmišljen. Da bi takvo porodićno stablo postojalo, trebala se odigrati postepena evolucija od majmuna do ćoveka i trebao bi biti pronađen fosilni zapis ovog procesa. Međutim, postoji ogroman jaz između majmuna i ljudi. Građa skeleta, zapremine lobanja i kriterijumi kao što su uspravan hod ili povijenost oštro prema napred, izdvajaju ljude od majmuna.

Posle istraživanja, koja su izvršena 1994, na kanalima za ravnotežu u unutrašnjem uhu, Australopitekus i Homo habilis klasifikovani kao majmuni, dok je Homo erektus klasifikovan kao ćovek.

Još jedan znaćajan nalaz, koji dokazuje da ne može biti porodićnog stabla među ovim razlićitim vrstama, jeste ćinjenica da su vrste, koje su predstavljene kao preci jedni drugima, u stvari, živele u isto vreme. Ako se, kao što evolucionisti tvrde, Australopitekus preobrazio u Homo habilisa, i ako se on onda preobrazio u Homo erektusa, periodi u kojima su živeli trebali bi obavezno slediti jedan drugi. Međutim, ne postoji takav hronološki red.

Prema procenama evolucionista, Australopitekusi su živeli od pre 4 miliona godina pa sve do pre milion godina. Na drugoj strani, smatra se da su organizmi klasifikovani kao Homo habilis živeli do pre 1,7 - 1,9 miliona godina. Tvrdi se da je Homo rudolfensis, za koga je rećeno da je "napredniji" nego Homo habilis, star 2,5 - 2,8 miliona godina! Da tako kažemo, Homo rudolfensis je blizu milion godina stariji nego Homo habilis, za koga se pretpostavljalo da je njegov "predak". Na drugoj strani, starost Homo erektusa datira do 1,6 - 1,8 miliona godina unazad, što znaći da su se primerci Homo erektusa pojavili na Zemlji u istom vremenskom okviru kao i njegov takozvani predak, to jest Homo habilis.

Alan Voker potvrđuje ovu ćinjenicu izjavljujući da "postoji dokaz iz istoćne Afrike za 'kasno' preživljavanje jednog broja individua malog Australopitekusa, koje bi bile savremenici prvo sa H. habilisom, a onda sa H. erektusom". 77 Luis Liki je našao fosile Australopitekusa, Homo habi-lisa i Homo erektusa gotovo jedne pored drugih u oblasti Olduvai Xorx. 78

Sasvim je sigurno da ne postoji takvo porodićno stablo. Jedan paleontolog sa Harvard Univerziteta, Stefan Xej Guld, mada je i sam evolucionista, objašnjava ovaj ćorsokak evolucije:

"Šta biva sa našom evolucionom lestvicom ako postoje tri koegzistirajuće loze (A. afrikanus, robusni Australopitekusi i Homo habilis), od kojih jasno nijedna nije nastala od druge. Štaviše, nijedna od njih tri ne pokazuje bilo kakav evolucioni trend za vreme svog boravka na Zemlji." 79

Kada pređemo sa Homo erektusa na Homo sapiensa, ponovo vidimo da ne postoji nekakvo porodićno stablo o kome bi se moglo govoriti. Evolucionisti nude dokaz koji pokazuje da su Homo erektus i arhaićni Homo sapiens nastavili da žive do 27.000 godina i ćak do 10.000 godina pre naše ere. U moćvari Kou (Konj) u Australiji nađena je jedna 13.000 godina stara lobanja Homo erektusa. Na ostrvu Java nađena je lobanja Homo erektusa koja je bila stara 27.000 godina. 80 (Sve navedene starosti su prema evolucionistićkom raćunanju vremena, a u stvarnosti su pogrešne.)

Tajna istorija Homo sapiensa

Najinteresantnija i najznaćajnija ćinjenica koja poništava samu osnovu imaginarnog porodićnog stabla evolucione teorije, jeste neoćekivano stara istorija savremenog ćoveka. Paleoantropološki podaci (do kojih su došli evolucionisti) otkrivaju da su Homo sapiens, ljudi koji su izgledali potpuno isto kao i mi, živeli pre milion godina.

Luis Liki, poznati evolucionista - paleoantropolog, bio je taj koji je otkrio prve nalaze u vezi sa ovim. Godine 1932. u Kanjera oblasti, oko jezera Viktorija u Keniji, Liki je našao nekoliko fosila koji su pripadali srednjem pleistocenskom dobu, a koji se nisu razlikovali od savremenog ćoveka. Međutim, srednje pleistocensko doba oznaćava doba pre milion godina. 81 Budući da su ova otkrića naglavaćke okrenula porodićno stablo "evolucije ćoveka", ona su bila odbaćena od nekih evolucionista - paleoantropologa. A ipak, Liki je stalno tvrdio da su njegove procene bile taćne.

Upravo kada je ovaj spor bio na putu da bude zaboravljen, fosil iskopan u Španiji 1995. otkrio je, na jedan zaista izvanredan naćin, da je istorija Homo sapiensa bila mnogo starija nego što se pretpostavljalo. Fosil o kome se radi je otkriven u pećini zvanoj Gran Dolina, u oblasti Atapuerca u Španiji, od strane tri španska paleoantropologa sa Madridskog univeziteta. Fosil je pripadao licu jednog 11  godina starog dećaka koji je izgledao potpuno isto kao savremeni ljudi. Mada je navodno prošlo 800.000 godina otkada je ovo dete umrlo, ćasopis Discover izneo je priću sa zvućnim detaljima u decembarskom broju iz 1997. godine.

Ovaj fosil je ćak protresao ubeđenja Fererasa (Ferreras), koji je rukovodeo iskopavanjem u Gran Dolini. Fereras je rekao:

"Oćekivali smo, znate, nešto veliko, nešto krupno... nešto 'primitivno'. Naša oćekivanja od 800.000 starog dećaka bila su takva da smo mislili da će to biti nešto kao Turkana dećak. A ono što smo našli bilo je potpuno savremeno lice... za mene je to najspektakularnije... ovo je ona vrsta stvari koja vas protrese, pronalaženje nećega potpuno neoćekivanog kao što je bilo to. Ne radi se tu samo o nalaženju fo-sila; nalaženje fosila je takođe neoćekivano, i to je u redu, ali najspektakularnija stvar je pronalaženje u prošlosti, nećega za šta ste vi mislili da pripada sadašnjosti. To je kao pronalaženje nećega kao... kao kasetofon u Gran Dolini. To bi bilo veoma iznenađujuće. Mi ne oćekujemo kasete i kasetofone u donjem pleistocenu. Pronalazak jednog savremenog lica je ista stvar. Bili smo veoma iznenađeni kada smo to videli." 82

Ovaj fosil naglašava ćinjenicu da istorija Homo sapiensa mora biti protegnuta, od strane evolucionista, unazad do pre 800.000 godina. Nakon oporavka od poćetnog šoka, evolucionisti koji su otkrili ovaj fosil odredili su da on pripada drugaćijoj vrsti zato što prema evolucionom porodićnom stablu nijedan Homo sapiens nije živeo pre 800 hiljada godina. Zbog toga su oni i izmislili jednu imaginarnu vrstu, nazvanu "Homo antecessor", i ukljućili lobanju iz Atapuerca u ovu grupu.

Koliba navodno stara 1,7 miliona

Bilo je mnogo pronalazaka koji su, prema evolucionistićkom raćunanju, pokazivali da Homo sapiens datira ranije od 800.000 godina. Jedno od njih je otkriće Luisa Likija naćinjeno u ranim 70-im u Olduvai Xorxu. Tu, u sloju 2, Liki je otkrio da su vrste Australopi-tekus, Homo habilis i Homo erektus živele u isto vreme. Ono što je bilo još interesantnije jeste građevina koju je Liki našao u istom sloju (sloj 2). Ovde je Liki našao ostatke jedne kamene kolibe. Neobićan aspekt ovog događaja je bio to što je ova građevina, koja se još koristi u nekim delovima Afrike, mogla biti konstruisana jedino od strane Homo sapiensa! Tako da su prema nalazima Likija, Australopitekus, Homo habilis, Homo erektus i savremeni ćovek morali istovremeno živeti pre, otprilike, 1,7 miliona godina. 83 Ovo otkriće definitivno poništava evolucionu teoriju koja tvrdi da je savremeni ćovek evoluirao od majmunolike vrste kao što je Australopitekus.

Otisci stopala savremenog ćoveka navodno stari 3,6 miliona godina!

Zaista, neka druga otkrića ulaze u trag poreklu savremenog ćoveka, i prema evolucionistićkom raćunanju vremena idu unazad do u vreme pre 1,7 miliona godina. Jedan od ovih najvažnijih nalaza jesu otisci stopala nađeni u mestu Leatoli u Tanzaniji, a pronašla ih je Meri Liki (Mary Leakey) 1977. godine. Ovi otisci stopala bili su nađeni u sloju za koji je izraćunato da je 3,6 miliona godina star, a što je još važnije, oni nisu drugaćiji od otisaka koje bi ostavio današnji ćovek.

Ovi otisci koje je našla Meri Liki bili su kasnije ispitani od jednog broja poznatih paleoantropologa kao što su na primer Don Johanson i Tim Vajt. Rezultati su bili isti. Vajt je pisao:

"Nemojte uopšte sumnjati... Oni su isti kao otisci stopala savremenog ćoveka. Ukoliko bi jedan takav bio ostavljen na pesku neke kalifornijske plaže danas i ukoliko bi upitali nekog ćetverogodišnjaka da nam kaže šta je to, on bi odmah rekao da je neko tu hodao. On ne bi bio u stanju da ih razlikuje od stotine drugih otisaka na plaži, a niti biste vi to mogli." 84

Nakon ispitivanja ovih otisaka, Luis Robins (Louis Robbins), sa Univerziteta Severna Karolina, dao je sledeći komentar:

"Tabanski luk je izdignut, povišen - to je bila manja osoba i imala je viši tabanski luk nego što imam ja - a veliki nožni prst je krupan i poravnat sa drugim prstom... Prsti naležu na zemlju baš kao ljudski prsti. Vi to ne možete videti kod drugih životinjskih oblika." 85

Ispitivanja rađena na morfologiji otisaka stopala pokazala su po ko zna koji put da oni moraju biti prihvaćeni kao otisci ćoveka, štaviše, savremenog ćoveka (Homo sapiens). Rasel Tutl (Russel Tuttle) koji je ispitivao ove otiske napisao je:

"Mogao ih je naćiniti jedan mali bosonogi Homo sapiens... U svim uoćljivim morfološkim karakteristikama, stopala individua koja su napravila ove tragove ne mogu se razlikovati od onih kod savremenih ljudi." 86

Nepristrasna ispitivanja ovih otisaka otkrila su njihove prave vlasnike. U suštini, ovi otisci stopala sastoje se od 20 fosilizovanih otisaka nekog 10 godina starog savremenog ćoveka i 27 otisaka jednog ćak još mlađeg savremenog ćoveka. Oni su nesumnjivo bili savremeni ljudi poput nas.

Ova situacija je gurnula Laetoli otiske stopala u centar diskusije tokom mnogih godina. Evolucioni paleoantropolozi su beznadežno pokušavali da ovo nekako objasne, pošto im je bilo teško da prihvate ćinjenicu da je neki savremeni ćovek hodao po Zemlji pre 3,6 miliona godina. Tokom 90-ih ovo "objašnjenje" poćelo je poprimati svoje konture. Evolucionisti su odredili da su ovi otisci stopala naćinjeni od strane Australopitekusa zato što je prema njihovoj teoriji nemoguće da je vrsta Homo postojala pre 3,6 miliona godina. Rasel Tutl napisao je sledeće u jednom svom ćlanku iz 1990:

"Sve u svemu, 3,5 miliona godina stari tragovi na lokaciji G u Leatoliju podsjećaju na one kod stalno izuvenih savremenih ljudi. Nijedna od njihovih karakteristika ne sugeriše da su ljudi iz Leatolija bili manje sposobni dvonošci nego što smo to mi. Da nije poznato da su G otisci stopala toliko stari, mi bismo spremno zakljućili da su oni bili naćinjeni od strane ćlana roda Homo... U bilo kom drugom slućaju mi bismo uklonili labavu pretpostavku da su Leatoli otisci stopala bili napravljeni od strane Lusi vrste, Australopitekusa afarensis." 87

Ukratko rećeno, ovi otisci, za koje se pretpostavlja da su stari 3,6 mi-liona godina, ne bi mogli pripadati Australopitekusu. Jedini razlog zašto se ipak smatra da su ti otisci ostavljeni od strane Australopitekusa je navodno 3,6 miliona star vulkanski sloj u kome su otisci nađeni. Ovi otisci su pripisani Australopitekusu samo zato što se pretpostavlja da ljudi nisu mogli živeti u tako rano doba.

Ove interpretacije Leatoli otisaka ukazuju na jednu veoma važnu ćinjenicu. Evolucionisti podržavaju svoju teoriju ne tako da uvažavaju naućne pronalaske, nego nasuprot njima. Ovde imamo jednu teoriju koja se slepo brani, bez obzira na sve, usput ignorišući ili izvrćući sve nove pronalaske koji su protiv te teorije, da bi poslužili njenim ciljevima.

Ukratko, evoluciona teorija nije nauka, nego jedna dogma koja se održava u životu nasuprot nauci.

Dvonoštvo kao ćorsokak evolucije

Osim fosilnih zapisa koje smo razmatrali do sada, nepremostiva anatomska pukotina između ćoveka i majmuna takođe poništava izmišljenu priću o evoluciji ćoveka. Jedna od ovih pukotina ima veze sa naćinom hodanja.

LJudsko biće hoda uspravno na svoje dve noge. Ovo je jedan poseban naćin kretanja koji nije viđen ni kod jedne druge vrste. Neke životinje imaju ogranićenu sposobnost da se kreću kada stoje na svoje dve zadnje noge. Životinje kao medvedi i majmuni kreću se na ovaj naćin samo ponekad, na primer kada žele dopreti do nekog izvora hrane, ali i tada samo nakratko. U normalnim slućajevima, njihovi skeleti se naginju prema napred i oni hodaju na sve ćetiri noge.

Da li se onda dvonoštvo razvilo iz ćetveronožnog hoda majmuna, kao što evolucionisti tvrde?

Naravno da ne. Istraživanje je pokazalo da se evolucioni nastanak dvonoštva nije nikad ni desio, niti je bilo moguće da se desi. Kao prvo, dvonoštvo nije neka evolutivna prednost. Naćin na koji se majmuni kreću je mnogo lakši, brži i efikasniji nego ćovekov dvonožni hod. Čovek se ne može kretati skaćući sa drveta na drvo bez spuštanja na zemlju kao šimpanza, a ne može ni trćati brzinom 125 km/h kao gepard. Naprotiv, budući da ćovek hoda na svoje dve noge, on se mnogo sporije kreće po zemlji. Zbog istog razloga, on je jedna od najnezaštićenijih od svih vrsta u pogledu pokretljivosti i odbrane. Prema logici evolucije, majmuni ne bi trebali evoluirati tako da usvoje dvonožni hod: umesto toga, ljudi bi trebali evoluirati u ćetveronošce.

Drugi ćorsokak evolucione tvrdnje je da dvonoštvo nije u skladu sa  darvinistićkim modelom "postepenog razvoja". Ovaj model, koji saćinjava osnovu evolucije, zahteva da treba postojati mešovita (prelazna) vrsta hoda između dvonoštva i ćetveronoštva. Međutim, kompjuterskim istraživanjem koje je izveo 1996. godine engleski paleoantropolog Robin Kromton (Robin Crompton), pokazano je da takav "mešoviti" hod nije bio moguć. Kromton je došao do sledećeg zakljućka: organizam može hodati ili uspravno ili na sve ćetiri noge. 88 Tip hoda koji bi bio nešto između ovo dvoje nije moguć zbog ekstremne potrošnje energije. Zbog ovoga je nemoguće da postoji poludvonožno biće.

Ogroman jaz između ćoveka i majmuna nije ogranićen samo na dvonoštvo. Mnoge druge stvari još uvek ostaju neobjašnjene, kao na primer zapremina mozga, sposobnost govora, itd. Elen Morgan (Elaine Morgan), evolucionista paleoantropolog, priznaje sledeće:

"Četiri najveće zagonetke u vezi sa ljudima su: 1) Zašto oni hodaju na dve noge? 2) Zašto su izgubili svoje krzno? 3) Zašto su razvili tako veliki mozak? 4) Zašto su naućili da govore?

Klasićni odgovori na ova pitanja su sledeći: 1) 'Mi to još ne znamo.' 2) 'Mi to još ne znamo.' 3) 'Mi to još ne znamo.' 4) 'Mi to još ne znamo.' Lista pitanja mogla bi biti znatno duža, a ipak ne bi imala uticaj na monotonost odgovora." 89

Evolucija: Jedna potpuno nenaućna vera

Lord Zakerman je jedan od najpoznatijih i najpoštovanijih naućnika u Velikoj Britaniji. On je godinama proućavao fosilni zapis i izveo mnoga detaljna istraživanja. Za svoj doprinos nauci data mu je titula "lord". Zakerman je evolucionista. Zbog toga njegovi komentari o evoluciji ne mogu biti oznaćeni kao namerno izvrnute i pristrasne opaske, to jest primedbe. Međutim, nakon više godina istraživanja fosila ukljućenih u scenario evolucije ćoveka, došao je do zakljućka da, u suštini, takvo porodićno stablo ne postoji.

Zakerman je takođe naćinio jedan interesantan "spektar nauke". On je formirao jedan spektar nauke rangirajući ih - od onih koje on smatra naućnim, do onih koje smatra nenaućnim. Prema Zakermanovom spektru, "najnaućnije", a to znaći one koje zavise od konkretnih podataka, jesu hemija i fizika. Posle njih dolaze biološke, a onda socijalne nauke. Na samom kraju spektra, u delu koji Zakerman smatra da je "najnenaućniji", jesu "vanćulna zapažanja" - tu spadaju koncepti poput telepatije i šestog ćula - i, konaćno, koncept "ljudske evolucije". Zakerman objašnjava svoje rezonovanje:

"Pomaknuvši se na kraj ovog spektra, pomakli smo se sa registrovanja objektivne istine i stvarnosti u ona polja pretpostavljenih bioloških nauka, poput vanćulnog zapažanja ili interpretiranja istorije fosila ćoveka, gdje je 'vernicima' sve moguće - i gde je 'revnosni vernik' ponekad u stanju da veruje u nekoliko suprotnih ćinjenica u isto vreme." 90

Šta je onda razlog koji navodi toliko mnogo naućnika da budu uporni, istrajni i ćvrsti u ovoj dogmi? Zašto su se tako jako trudili da održe svoju teoriju živom, po cenu da priznaju bezbrojne protivrećnosti i po cenu odbacivanja dokaza koje su pronašli?

Jedini odgovor jeste da se oni plaše ćinjenice sa kojom će se morati suoćiti u slućaju napuštanja teorije evolucije. A ćinjenica sa kojom će se morati suoćiti ukoliko napuste teoriju evolucije jeste to da je ćoveka stvorio Bog. Međutim, uzimajući u obzir predrasude koje oni imaju i materija-listićku filozofiju u koju veruju, stvaranje je neprihvatljiv koncept za evolucioniste.

Zbog toga oni obmanjuju sami sebe, kao i celi svet, koristeći medije sa kojima sarađuju. Ukoliko ne mogu naći neophodne fosile, oni ih "proizvode", ili u obliku imaginarnih slika ili u vidu izmišljenih modela, i pokušavaju da ostave utisak da stvarno postoje fosili koji dokazuju evoluciju. Neki mediji koji dele njihov materijalistićki pogled na život takođe pokušavaju da prevare javnost i da ljudima u podsvest usade priću o evoluciji.

Bez obzira koliko jako oni to pokušavali, istina je oćigledna: ćovek je nastao ne kroz neki evolutivni proces, nego Božjim stvaranjem. Zbog toga, on mu je odgovoran, pa ma kako nerado preuzimao ovu odgovornost.

 

Literatura

61. David Pilbeam, "Humans Lose an Early Ancestor", Science, April 1982, p. 6-7.

62. Solly Zuckerman, Beyond The Ivory Tower, New York: Toplinger Publications, 1970, p. 75-94.

63. Charles E. Oxnard, "The Place of Aupalopithecines in Human Evolution: Grounds for Doubt", Nature, Vol 258, p. 389.

64. Fred Spoor, Bernard Wood, Frans Zonneveld, "Implication of Early Hominid Labryntine Morphology for Evolution of Human Bipedal Locomotion", Nature, vol 369, June 23, 1994, p. 645-648.

65. Holly Smith, American Journal of Physical Antropology, Vol 94, 1994, p. 307 -325.

66. Fred Spoor, Bernard Wood, Frans Zonneveld, "Implication of Early Hominid Labryntine Morphology for Evolution of Human Bipedal Locomotion", Nature, vol 369, June 23, 1994, p. 645-648.

67. Tim Bromage, New Scientist, Vol 133, 1992, p. 38-41.

68. J. E. Cronin, N. T. Boaz, C.B. Pinger, Y. Rak, "Tempo and Mode in Hominid Evolution", Nature, Vol 292, 1981, p.113-122.

69. C. L. Brace, H. Nelson, N. Korn, M. L. Brace, Atlas of Human Evolution, 2. b. New York: Rinehart and Wilson, 1979.

70. Alan Walker, Scientific American, Vol 239(2), 1978, p. 54.

71. Marvin Lubenow, Bones of Contention, Grand Rapids, Baker, 1992, p. 83.

72. Boyce Rensberger, The Washington Post, November 19, 1984.

73. Ibid.

74. Richard Leakey, The Making of Mankind, London: Sphere Books, 1981, p. 62.

75. Marvin Lubenow, Bones of Contention, Grand Rapids, Baker, 1992, p. 136.

76. Erik Trinkaus, "Hard Times Among the Neanderthals", Natural History, Vol 87, December 1978, p. 10; R.L. Holloway, "The Neanderthal Brain: What Was Primitive", American Journal of Physical Anthropology Supplement, Vol 12, 1991, p. 94.

77. Alan Walker, Science, vol 207, 1980, p. 1103.

78. A. J. Kelso, Physical Anthropology, 1st ed., New York: J. B. Lipincott Co., 1970, p. 221; M. D. Leakey, Olduvai Gorge, Vol 3, Cambridge: Cambridge University Press, 1971, p. 272.

79. S. J. Gould, Natural History, Vol 85, 1976, p. 30.

80. Time, November 1996.

81. L. S. B. Leakey, The Origin of Homo Sapiens, ed. F. Borde, Paris: UNESCO, 1972, p. 25-29; L.S.B. Leakey, By the Evidence, New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1974.

82. "Is This The Face of Our Past", Discover, December 1997, p. 97-100.

83. A. J. Kelso, Physical Anthropology, 1.b., 1970, p. 221; M. D. Leakey, Olduvai Gorge, Vol 3, Cambridge: Cambridge University Press, 1971, p. 272.

84. Donald C. Johanson & M. A. Edey, Lucy: The Beginnings of Humankind, New York: Simon & Schuster, 1981, p. 250.

85. Science News Vol 115, 1979, p. 196-197.

86. Ian Anderson, New Scientist, Vol 98, 1983, p. 373.

87. Russell H. Tuttle, Natural History, March, 1990, p. 61-64.

88. Ruth Henke, "Aufrecht aus den Baumen", Focus, Vol 39, 1996, p. 178.

89. Elaine Morgan, The Scars of Evolution, New York: Oxford University Press, 1994, p. 5.

90. Solly Zuckerman, Beyond The Ivory Tower, New York: Toplinger Publications, 1970, p. 19.

10 / total 18
Knjigu “Obmana Evolucije - Обмана Еволуције” Haruna Jahje možete čitati online, podeliti na društvenim mrežama kao što su Facebook i Twitter, sačuvati na svoj računar, korisiti u svojoj zadaći i drugim radovima, i objavljivati, kopirati i reproducirati je na svojoj web stranici ili blogu bez ikakve naknade, uz jedinu obavezu navođenja ove stranice kao izvora.
About this site | Make your homepage | Add to favorites | RSS Feed
All materials can be copied, printed and distributed by referring to this site.
(c) All publication rights of the personal photos of Mr. Adnan Oktar that are present in our website and in all other Harun Yahya works belong to Global Publication Ltd. Co. They cannot be used or published without prior consent even if used partially.
© 1994 Harun Yahya. www.harunyahya.com - info@harunyahya.com
page_top