Evolution Hoax

Obmana Evolucije - Обмана Еволуције

DOWNLOAD THE BOOK

Download (DOC)
Comments

CHAPTERS OF THE BOOK

< <
18 / total: 18

Realnost Stvaranja

U prethodnim poglavljima knjige analizirali smo i ustanovili kako je teorija evolucije, koja tvrdi da život nije stvoren, jedna obmana koja je u potpunoj suprotnosti sa naućnom realnošću. Videli smo da je uz pomoć mo-derne nauke, kao što su paleontologija, biohemija i anatomija, ustanovljena jedna kategorićna realnost. Ta realnost je ćinjenica da su sva bića stvorena od strane Boga.

Zapravo, da bi se došlo do ovog saznanja, nisu bile neodložno potrebne biohemijske laboratorije ili složeni rezultati geoloških iskopavanja. Ako ćovek analizira bilo koji živi organizam iz svog okruženja videće dokaz da je taj organizam delo jednog izvanrednog Genija. U telu jednog insekta ili u telu jedne male ribe iz morskih dubina postoji jedan veliki dizajn i tehnologija koju ćovek nikada neće moći da postigne. Određeni organizmi, koji ne poseduju ćak ni mozak, sa tako velikom nepogrešivošću obavljaju toliko složene poslove koje ponekad ćak ni ćovek ne uspeva.

Ovaj veliki mozak, plan i dizajn je svakako dokaz postojanja gospodara prirode, Uzvišenog Stvoritelja - Boga. Bog je svemu živom podario izvanredne odlike i na taj naćin ćoveku pokazao jasne dokaze Svoje moći i Svog postojanja. Na narednim stranicama ćemo se osvrnuti na samo neka od nebrojeno mnogo dokaza stvaranja.

Pćele radilice i arhitektonski fenomen - saće

pćele

Kao što je poznato, pćele proizvode mnogo više meda nego što im je potrebno i skladište ga u saću. Šestougaoni oblik saća je specifićnost koju svi znamo. Da li ste, pak, razmišljali zašto pćele grade baš šestougaoni geometrijski oblik saća? Zašto to, na primer, nije osmougaonik ili petougaonik?

Matematićari koji su istraživali odgovor na ovo pitanje došli su do zanimljivog zakljućka: "Najprikladniji geometrijski oblik za maksimalnu upotrebu jedne površine je oblik šestougaonika." Šestougaona ćelija je oblik u koji se najviše može uskladištiti meda, a za ćiju izgradnju treba najmanje voska. Pćele, dakle, koriste najprikladniji mogući oblik.

A, što se tiće metode izgradnje saća, on je zapanjujući: Izgradnju saća pćele zapoćinju sa dva-tri razlićita mesta i istovremeno grade saće u dva-tri niza. Dakle, zapoćinjući sa razlićitih mesta, veliki broj pćela pravi šestougaonike identićnih dimenzija vezujući ih jedan za drugi, da bi se na kraju sastale na sredini... Mesta spajanja šestougaonika su urađena tako majstorski da ne postoji nikakav trag da su se šestougaonici naknadno spajali.

Suoćeni sa ovako izvanrednim poslom pćela, nezaobilazno moramo prihvatiti postojanje jedne natprirodne volje koja usmerava ova bića. Preko ovog fenomena evolucionisti prelaze objašnjavajući to pojmom "instikt" i suvoparnim isticanjem kako je to specifićnost svojstvena pćeli. Ako, međutim, postoji neki "instikt", ako on gospodari svim pćelama i ako osigurava skladni rad međusobno nepovezanih pćela, to znaći da postoji jedan perfektni Mozak, koji gospodari i upravlja svim ovim malim bićima.

Drugim rećima, Tvorac ovih malih bića "inspiriše" ih zadatkom koji treba da obavljaju.

Zbunjujući inžinjeri: termiti

termiti

"Niko ne može ostati ravnodušan na susret sa termitskim gnezdom (termitnjak) izgrađenim na površini zemlje. Reć je o arhitektonskom ćudu, termitnjacima ćija visina ponekad dostiže ćak i 5-6 metara. U ovim gnezdima nalaze se veoma složeni sistemi koji podmiruju sve potrebe termita koji zbog svoje telesne građe nikako ne smeju da dolaze u dodir sa sunćevom svetlošću. U gnezdu se nalaze rashladni sistemi, kanali, prostorije za larve, prelazi, specijalne plantaže za proizvodnju gljiva, sigurnosni izlazi, prostorije koje se koriste prilikom vrućine ili hladnoće..., ukratko - sve. A ćinjenica da su graditelji ovako izvanrednog gnezda, termiti, slepi, kod ćoveka izaziva još veće oduševljenje."156

Ali, uprkos tome, vidimo da termiti krajnje uspešno realizuju arhitektonski projekat koji, u poređenju sa njihovom velićinom, dostiže visinu i do 300 puta veću od njih.

Termiti imaju još jednu krajnje zbunjujuću stranu: ako u prvom stadijumu gradnje razdvojimo termitnjak na dva dela i kada, nakon izvesnog vremena, ponovo spojimo ova dva gnezda, videćemo da se svi prolazi, kanali i putevi međusobno podudaraju. Termiti kao da nisu bili razdvojeni obavljaju svoje zadatke kao da sa jednog zajednićkog mesta primaju naredbe.

Detlić

Detlić

Svi znamo da detlići kljucanjem u drvo sebi prave gnezda. Međutim, retko se ko zapita kako ova životinja ne zadobije krvarenje mozga nakon ovako jakih udara glavom, s obzirom da je u ovom slućaju detlić identićan ćoveku koji bi koristio glavu prilikom zakucavanja eksera. Kada bi se ćovek odlućio na ovakav poduhvat, nesumnjivo je da bi prvo zadobio potres mozga, a potom krvarenje mozga. Detlić, međutim, napravi 38-43 udara kljunom u drvo u periodu od 2,10 -  2,69 sekundi i ne zadobije nikakve povrede.

Građa detlićeve lobanje je stvorena u skladu sa ovim poslom. U glavi detlića postoji jedan sistem "suspenzije" koji upija i ublažava jaćinu udarca. To osiguravaju specijalna ublažavajuća tkiva koja se nalaze između kostiju lobanje. 157

Sonarni sistem slepog miša

Sonarni sistem slepog miša

Slepi miševi u mrklom mraku lete bez ikakvih problema, a to postižu zahvaljujući zanimljivom sistemu za pronalazak smera. Taj sistem ćovek naziva "sonarni" sistem, odnosno navigacija i određivanje udaljenosti uz pomoć zvućnog talasa.

Uho mladog ćoveka veoma teško raspoznaje zvuk frekvencije od 20.000 vibracija u sekundi. Međutim, slepi miš koji leti uz pomoć specijalnog "sonarnog sistema" koristi zvukove između 50.000 i 200.000 vibracija u sekundi, a te zvukove odašilje 20 ili 30 puta svake sekunde. Signal koji prihvata od odjeka svakog signala je toliko jak da slepi miš ne samo da dobija podatke o poziciji određenih predmeta već je, u isto vreme, u stanju da utvrdi i mesto svoje žrtve koja takođe brzo leti. 158

Kit

Kit

Sisari moraju stalno da dišu, pa zbog toga voda za njih ne predstavlja pogodno okruženje. Međutim, kod kita, kao jednog vodenog sisara, ovaj problem je rešen uz pomoć disajnog sistema koji je mnogo efikasniji od mnogih di-sajnih sistema kopnenih životinja. Samo jednim izdisajem, kit izbacuje iz pluća 90% upotrebljenog vazduha. Iz tog razloga on može da izdrži prilićno veliki vremenski period, a da ne oseti potrebu za disanjem. U isto vreme, on u mišićima ima prilićno visoku koncentraciju "mioglobina" koji osigurava deponovanje kiseonika. Uz pomoć ovog sistema, jedna vrsta kita, na primer, uspeva da se spusti na dubine i do 500 metara, i bez uzimanja vazduha može da pliva i do 40 minuta. 159 A "nosni otvori" kita su, za razliku od kopnenih sisara, smešteni na leđima, što mu omogućava lakše disanje.

Dizajn komarca

Dizajn komarca

Svi znamo da je komarac organizam koji leti, ali retko ko zna da komarac period odrastanja provodi pod vodom i da iz podvodnog sveta izlazi kao savršeno "dizajniran" sa svim organima potrebnim za život na kopnu.

Komarac poćinje da leti opremljen specijalnim sistemom opažanja pomoću kojeg utvrđuje mesto svoje žrtve. U ovakvom stanju, komarac lići na borbeni avion opremljen detektorima za ustanovljavanje temperature, gasa, vlage i mirisa. Čak ima posebnu moć "opažanja pomoću temperature", što mu omogućava da žrtvu otkrije i u mrklom mraku.

Komarćeva tehnika "crpljenja krvi" je vezana za tako složen sistem da ćoveku naprosto staje mozak. Uz pomoć sistema za sećenje, koji saćinjava šest sećiva, komarac seće kožu kao testerom. U toku procesa sećenja, uz pomoć ubrizgavanja određenog sekreta u ranu, dolazi do trnjenja tkiva i iz tog razloga ćovek ćak i ne primećuje da mu se isisava krv. U isto vreme, ovaj sekret sprećava i zgrušavanje krvi, što komarcu osigurava nesmetano sisanje.

Da nema toga, komarac ne bi mogao da se hrani krvlju, a to opet znaći i izumiranje njegove vrste. Zahvaljujući ovom izvanrednom dizajnu, ovo minijaturno biće jasan je dokaz da je ono jedan zaseban produkt stvaranja.

Izoštreni vid ptica grabljivica

Izoštreni vid ptica grabljivica

Ptice grabljivice imaju oći koje vide na velike daljine. Zahvaljujući tome, one veoma dobro mogu da izvrše podešavanje udaljenosti u toku napada na žrtvu. Osim toga, velike oći znaće i više vidnih ćelija, a u isto vreme to znaći i ćišću sliku. U oku jedne ptice grabljivice nalazi se preko milion vidnih ćelija.

Iz tog razloga, orao koji leti na visinama od nekoliko hiljada metara ima toliko jake oći da površinu zemlje može sasvim detaljno da pretražuje ćak i sa tako velike visine. Kao što moderni vojni avioni otkrivaju ciljeve sa visine od nekoliko hiljada metara, isto tako su i orlovi u stanju, uz pomoć registrovanja i najmanjih pokreta, ili najmanjih razlika u boji, da ustanove mesto svoga plena. Orlovo oko ima široki ugao od 300 stepeni, a u isto vreme i moć da uveća željenu sliku od šest do osam puta. Dok leti na visini od 4.500 metara, orao može oćima da pretražuje površinu od 30.000 hektara. Sa visine od 1.500 metara u stanju je veoma lako da registruje zeca koji se sakrio u travi. Sasvim je jasno da je izvanredna građa orlovog oka dizajnirana specijalno za životinju ove vrste.

Životinje sa zimskim snom

Životinje u zimskom snu nastavljaju da žive ćak i kada im se telesna temperatura spusti na nivo spoljne temperature. Kako to postižu?

Sisari su toplokrvni organizmi. Dakle, u normalnim uslovima njihova telesna temperatura uvek ostaje statićna, prirodni termostati u njihovom telu konstantno regulišu ovu temperaturu. Međutim, telesna temperatura malih sisara u toku zimskog sna, na primer miš veverićnjak, ćija normalna telesna temperatura iznosi 40 stepeni, kao okretanjem kljuća, spušta se na nekoliko stepeni iznad taćke smrzavanja. Telesni metabolizam znatno se uspori. Životinja poćinje sa usporenim disanjem, a rad srca, koje u normalnim uslovima radi sa 300 otkucaja u minuti, svede se na svega 7-10 otkucaja. Zaustavljaju se normalni telesni refleksi, a elektrofunkcije mozga uspore se do nivoa kada se skoro ne primjećuju. Jedna od opasnosti nepokretljivosti je smrzavanje tkiva na niskim temperaturama i njihovo uništavanje od strane kristala leda. Međutim, opet uz karakteristiku koju poseduju, životinje sa zimskim snom zaštićene su od ovakve opasnosti. Tećnost u njihovom telu je zaštićena zahvaljujući hemijskim supstancama visoke molekularne težine. Zahvaljujući tome, opada taćka smrzavanja, te bivaju zaštićene od stradanja. 160

Elektrićne ribe

Da bi se zaštitile od neprijatelja ili da bi onesposobile plen, posebne vrste jegulja i raža u tu svrhu koriste elektrićnu energiju koju proizvode u svojim telima. U svim živim organizmima - raćunajući i ćoveka - postoji mala kolićina elektrićne energije. Međutim, ćovek nije u stanju da usmerava ovu energiju i da je staviti pod svoju kontrolu kako bi je korisno i racionalno iskoristio. Neke životinje (posebne vrste jegulja i raža), pak, nose struju od 500 do 600 volti i u stanju su da je kontrolišu i koriste protiv neprijatelja. Povrh toga, ova struja nema nikakvih negativnih posledica za njih.

Potrošena energija se nakon izvesnog vremena, kao baterija, puni i stvara se elektrićna snaga koja je spremna za ponovnu upotrebu. Visoku elektrićnu energiju u svojim malim telima ribe ne koriste samo kao mehanizam odbrane. Elektrićna energija za ove ribe ima u isto vreme i veoma veliki znaćaj prilikom određivanja smera u tamnim morskim dubinama, osigurava im da osete predmete, a da ih i ne vide. Zahvaljujući ovoj energiji u telu, ribe su u mogućnosti da odašilju signale. Nakon sudara sa tvrdim predmetom, signali se menjaju i vraćaju nazad noseći ribi potrebne podatke o predmetu. Na taj naćin riba utvrđuje udaljenost i velićinu predmeta. 161

Specijalni sistem smrzavanja

Smrznuta žaba je neuobićajena biološka pojava. Ne pokazuje nikakve znakove života. Rad srca, disanje i cirkulacija krvi, funkcije su koje su u potpunosti obustavljene. Međutim, nakon otapanja leda, žaba se, poput buđenja iz sna, ponovo vraća u normalan život.

Živi organizam u smrznutom stanju je suoćen sa nizom smrtnonosnih rizika. Žaba, međutim, ne nosi nijedan od tih rizika. Temeljna osobenost žabe je da u smrznutom stanju može da proizvodi velike kolićine glikoze. Poput dijabetićara, kolićina šećera u krvi žabe se povećava do veoma velikog nivoa. Zabeleženo je da kolićina šećera nekada dostiže vrednost i do 550 mmol/l. (U normalnim okolnostima ova vrednost kod žaba iznosi od 1 do 5, a kod ćoveka od 4 do 5 mmol/l.) Ovako preterano velika koncentracija glikoze u normalnim okolnostima može da prouzrokuje veoma znaćajne poremećaje.

A preterano velika kolićina glikoze u smrznutoj žabi, pak, sprećava povlaćenje vode iz ćelija i onemogućava slućaj skupljanja. Ćelijska opna kod žaba je prilićno propustljiva za glikozu, što omugućava da glikoza veoma lako prodre u ćeliju. Velika kolićina glikoze u telu smanjuje taćku smrzavanja, i na taj naćin dolazi do smrzavanja samo veoma male kolićine tećnosti u telu životinje. Istraživaći su ustanovili da glikoza može da hrani i ćelije koje su smrznute. Pored toga što predstavlja prirodno gorivo za organizam, glikoza zaustavlja i mnoge metabolićne reakcije, poput sinteze urina, te zbog toga ne dolazi do brzog trošenja razlićitih izvora hrane u ćeliji.

Kako dolazi do tako naglog i velikog porasta glikoze u organizmu žabe? Odgovor je veoma zanimljiv: u telima živih organizama postoji jedan specijalni sistem koji je zadužen za ovaj posao. Odmah nakon pojavljivanja leda na površini kože, u jetru stiže signal nakon ćega ovaj organ odmah u glikozu pretvara jedan glikogen koji poseduje. Još uvek je nauci nepoznato svojstvo ovog signala koji se odašilje jetri. Pet minuta nakon pristizanja signala kolićina šećera u krvi naglo poćinje da se povećava. 162

Nesumnjivo je da se jedan sistem, koji će u potpunosti izmeniti metabolizam u smislu podmirivanja svih potreba i to taćno u trenutku kada je to organizmu potrebno, ne oformljuje slućajno, već iskljućivo kao posledica savršenog plana Tvorca. Nikakva slućajnost ne može da prouzrokuje ovako besprekoran i složen sistem.

Albatros

Albatros

Koristeći razlićite "tehnike letenja", ptice selice dovode potrošnju energije na minimalni nivo. Jedna od tih tehnika je uoćljiva i kod albatrosa. Ove ptice, koje 92% svoga života provode na moru, poseduju krila ćiji prećnik dostiže 3,5 metra. Najznaćajnija specifićnost albatrosa je njegov stil letenja; satima može da leti, a da pri tome uopšte ne maše krilima. Tom prilikom, albatros klizi kroz vazduh koristeći se vetrom, a njegova krila su otvorena i u statićnom položaju.

Da bi se u statićnom i otvorenom položaju držala krila prećnika od 3,5 metra, potrebna je dosta velika snaga. Uprkos tome, albatros u ovom položaju provodi po nekoliko sati. To se postiže uz pomoć urođenog anatamskog sistema. Krila albatrosa se blokiraju tokom leta. Zbog toga nikako ne može da koristi snagu mišića. Krila se drže samo na sloju mišića, što osigurava veliko olakšanje prilikom leta. Ovaj sistem, takođe, smanjuje i energiju koju ptica troši u toku leta, pošto albatros ne koristi energiju zato što ne maše krilima i ne troši snagu da bi krila držao otvorenim. Višesatni let uz jedino korišćenje vetrom, albatrosu osigurava neogranićeni izvor energije. Na primer, u letu od 1.000 km albatros od 10 kg izgubiće svega 1% od svoje težine. Ovo je veoma mali gubitak. Da bi iskoristio ovako primamljivu tehniku, ćovek je, uzimajući albatrosa kao uzor, proizveo jedrilicu. 163

Razlićiti sistemi vida

Vid je za mnoge morske životinje od krajnje važnosti sa aspekta lova i odbrane. Zbog toga većina morskih životinja ima oći koje su dizajnirane u idealnom obliku za podvodni život.

morske životinje

Na dubini preko 30 metara vidokrug se znatno smanjuje. Međutim, oći organizama koji žive na ovoj dubini stvorene su u skladu sa ovim uslovima.

Za razliku od kopnenih, podvodne životinje imaju sferićna soćiva, koja su u skladu sa potrebama gustog okruženja u kojem žive. Suprotno oćima oblika široke elipse, koja su svojstvena kopnenim životinjama, oći sferićnog oblika su daleko prikladnije za gledanje pod morem; podešene su za gledanje objekata iz bliskog plana. A prilikom gledanja udaljene taćke, celi soćivni sistem se, uz pomoć jednog specijalnog mišićnog mehanizma smeštenom u oku, povlaći nazad.

Jedan od razloga zašto su riblje oći sferićne je, takođe, i prelamanje svetlosti u vodi. Zbog toga što je ispunjeno tećnošću koja je skoro iste gustine kao i voda, u oku ne dolazi do prelamanja svetlosti prilikom oslikavanja slike nastale spolja. Oćno soćivo sliku u potpunosti izoštrava preko mrežnjaće, i na taj naćin riba, za razliku od ćoveka, uspeva krajnje jasno da vidi pod vodom.

Zbog velikog nedostatka svetlosti na morskim dubinama, određene životinje kao što je hobotnica, imaju izrazito velike oći. Životinje veli-kih oćiju su primorane da na dubinama od preko 300 metara uoćavaju blještanja koje šire bića iz okruženja. A naroćito moraju biti osetljive na tanke plave zrake koje se probijaju kroz vodu. Iz tog razloga u njihovim mrežnjaćama se nalazi i veliki broj osetljivih plavih ćelija.

Kao što se može i zakljućiti iz navedenih primera, svako biće poseduje oći sa veoma razlićitim karakteristikama koje su u skladu sa njihovim potrebama, a to je jasan dokaz da su one u najidealnijem obliku stvorene od strane moćnog Tvorca, a nikako da su nastale slućajno i putem evolucije.

Prinudna seoba

lososa

Specifićnost riba lososa koje žive na Pacifiku jeste da se, zbog oplodnje, ponovo vraćaju u reke u koje su se izlegle. Bića koja jedan deo svog života provode u moru se, dakle, radi oplodnje vraćaju u slatke vode.

Poćetkom leta, kada kreću na put, boja lososa je blistavo-crvena, da bi se na kraju putovanja njihova boja preobratila u crnu. Pre seobe približavaju se obali, pa tek onda kreću u proboj do reke, ne ustupajući ni pred kakvim preprekama. Plivajući uzvodno, savlađivanjem brana i slapova, stižu do mesta na kojem su izašle iz jaja. Na kraju ovog putovanja od 3.500 do 4.000 km, ženka polaže 3.000 do 5.000 jaja koja potom mužjak oplođuje. U toku iscrpljujućeg puta i u toku polaganja jaja, losos pretrpljuje i znatno velike povrede. Nakon polaganja jaja ženka deluje veoma premoreno, repna peraja se istroše, a boja kože poćinje da se menja u crno. Isto to važi i za mužjaka. Nakon izvesnog vremena, reka biva preplavljena mrtvim lososima. Iz jaja će se, međutim, izleći nova generacija koja će, takođe, proći istu maršutu.

Kako lososi uspevaju u ovom putovanju? Kako, nakon izlaska iz jaja, uspevaju da dođu do mora? Koje metode koriste u iznalaženju puta do mora? Ovo su pitanja koja još uvek ćekaju odgovor. U ovom kontekstu ima mnogo pretpostavki, ali definitivnog rezultata još uvek nema. Koja je to snaga što losose primorava na put od nekoliko hiljada kilometara, na povratak na mesto koje uopšte ne znaju? Jasno je da postoji jedna superiorna Volja koja gospodari nad njima i koja ih usmerava.

Sipa

Sipa ispod kože ima "hromotofor", odnosno jedan gusti sloj elastićnih pigmentnih kesica. Generalno, ovi pigmenti su žuti, crveni, crni i braon. Signalom koji se odašilja iz mozga, ćelije se šire i prekrivaju kožu tonom boje koja je u skladu sa okruženjem. Uz pomoć toga, uzimajući boju, recimo, stene na kojoj se nalazi, sipa ostvaruje besprekornu kamuflažu.

Ovaj sistem je toliko delotvoran da uz pomoć njega sipa na sebi može iscrtati ćak i pravilne pruge poput onih koje se nalaze na zebri. 164

Koala

Koala

Ulja koja se nalaze u listu eukaliptusa u sebi sadrže takve sastojke koji su otrovni za mnoge sisare. Ovaj otrov je jedna vrsta odbrambenog hemij-skog mehanizma kojeg eukaliptus koristi kao zaštitu od neprijatelja. Međutim, postoji jedno specifićno biće koje je nadvladalo ovaj mehanizam i koje se hrani ovim lišćem. To je koala, životinja koja pripada jednoj vrsti iz porodice torbara... Na eukaliptusu, koale i stanuju i hrane se njime, a i zadovoljavaju potrebu za vodom.

 Kao i ostali sisari, i sama koala nije u stanju da vari celulozu koja se nalazi u drveću. Zato je vezana za mikroorganizme koji mogu da vare celulozu. Mesto gde su najćešće uoćeni ovi mikroorganizmi je mesto spajanja tankog i debelog creva, odnosno zadnji izraštaj crevnog sistema - slepo crevo. Slepo crevo je najzanimljiviji deo koalinog sistema za varenje. Ovakva dijafragma ima ulogu jedne fermentacione komorice koja, odugovlaćeći prolazak lišća, osigurava da mikrobi obave varenje celuloze. Zahvaljujući tome, koala uspeva da neutrališe otrovno svojstvo eukaliptusovog lišća. 165

Moć lova iz stabilne pozicije

Južnoafrićka biljka "sunćeva rosa" hvata u zamku insekte uz pomoć svojih lepljivih dlaćica. Lišće ove biljke je obraslo dugim crvenim dlaćicama, a vrh ovih dlaćica je prekriven jednom tećnošću koja sadrži miris koji privlaći insekte. Druga specifićnost tećnosti je njena prekomerna lepljivost. Idući prema izvoru mirisa, insekt upada u zamku i ostaje bespomoćno prilepljen za ove dlaćice. Celi list se nakon izvesnog vremena preklapa nad insektom i vareći ga dolazi do potrebnih proteina. 166

Neosporno je da je opremljenost ovakvom osobenošću jedne biljke, koja nema sposobnost pokretanja sa mesta na kojem se nalazi, sasvim jasan dokaz jednog specijalnog dizajna. Uopšte nije moguće da ovakav sistem lova nastane slućajno, a ni da ga razvije jedna biljka koja ne poseduje svest, a ni volju. U tom slućaju, nije moguće ni zaobići i negirati velićinu i postojanje Tvorca koji joj je dao ovu sposobnost.

Dizajn ptićjeg perja

Ptićje perje ima građu koja na prvi pogled izgleda veoma prosta. Međutim, u toku pažljive analize susrećemo se sa prilićno složenom građom pera, koje je lagano, ali krajnje jako i vodonepropusno. Pero mora biti što je moguće lakše kako bi ptica mogla da leti. Ono se sastoji od keratin proteina koji su u skladu sa ovom neophodnošću. Sa obe strane stabljike pera nalaze se perca, a na svakom percu nalazi se oko 400 malih kanxica. Na svakoj kanxici se opet nalaze po dve kukice zvane "barbule", kojih, dakle, na jednom malom ptićjem peru ima 800. Na ovim kukicama koje se nalaze napred, dakle na prednjim barbulama, opet se nalazi još po 20 manjih kukica. Ove kukice imaju ulogu da, poput fircanja komada štofa, dva perca vezuju jedno za drugo. Na samo jednom percy ima oko 300 miliona kukica, a broj kukica ukupnog perja jedne ptice iznosi oko 700 milijardi. Međusobna kompaktna povezanost kukica i kanxica perja ima jedan veoma znaćajan razlog. Perje toliko ćvrsto mora biti prićvršćeno za telo ptice da ne sme opadati prilikom bilo kakvog pokreta. Uz pomoć mehanizma saćinjenog od kukica i kanxica, perje je toliko prićvršćeno na telu da ni jaki vetrovi, ni kiša, a ni sneg ne mogu biti razlog njihovog opadanja.

Perja ptice koja se nalaze na stomaku, repu i krilima, međusobno su razlićita i po obliku i po funkciji. Dok dugo perje repa ima ulogu kormilarenja i koćenja, perje na krilima ima ulogu da otvaranjem u toku ptićjeg mahanja krilima širi površinu i poveća snagu tokom poletanja.

Jedno biće koje ima moć da hoda po površini vode: basilisk

basilisk

Veoma mali broj životinja uspeva da hoda po površini vode. Jedan od retkih takvih primera predstavlja "basilisk", gušter koji živi u oblasti Srednje Amerike. Na prstima zadnjih nogu nalaze se zaklopci koji basilisku omogućavaju trćanje po vodi. Prilikom hodanja po kopnu, ovi zaklopci se podvijaju. U slućaju opasnosti, basilisk veoma velikom brzinom na dve noge poćinje da trći po površini reke ili jezera. Zaklopci na zadnjim nogama u međuvremenu se otvaraju, ćime se osigurava veća površina "stopala", što zapravo i omogućava ovoj životinji hod po površini vode. 167

I ovaj originalni dizajn basiliska je takođe jedan od sasvim jasnih dokaza svesnog stvaranja, a ne slućajne evolucije.

Fotosinteza

Neosporno je da biljni svet ima naveći udeo u tome što je površina Zemlje mesto na kojem je moguće da se živi. Biljke ponovo regenerišu vazduh koji izdišemo, uravnotežavaju temperaturu planete na kojoj živimo, i takođe, uspostavljaju ravnotežu gasova u atmosferi. Kiseonik u vazduhu koji udišemo proizvodi se od strane biljaka. Znaćajan deo naše ishrane opet zauzimaju biljke. Karakteristika biljaka da osiguravaju ishranu za ćoveka je, kao i sve ostale funkcije, posledica specijalnog dizajna u njihovim ćelijama.

Fotosinteza

Razlika između biljnih ćelija, na jednoj, i ljudskih i životinjski ćelija, na drugoj strani, u tome je što biljne ćelije imaju moć direktnog korišćenja Sunćeve energije. Energiju preuzetu iz Sunćeve svetlosti biljka pretvara u hemijsku energiju i specijalnim metodama pretvara u hranu. Ovaj biljni proces poznat je pod imenom fotosinteza. Zapravo, ovaj proces ne obavlja cela ćelija, nego samo hloroplast, okrugla ili jajolika tela u površinskim ćelijama biljaka koja im daju zelenu boju. Ova mala zelena telašca koja je moguće videti samo uz pomoć mikroskopa, jedine su laboratorije na svetu koje su u stanju da Sunćevu energiju skladište u organske supstance.

Ukupna svetska kolićina supstance koju hloroplasti proizvedu u toku godine iznosi oko 200 milijardi tona. Ovo je proizvodnja koja ima životni znaćaj za sve živo na planeti. Ova proizvodnja ostvaruje se kao posledica jednog krajnje složenog hemijskog procesa. Reakcija na svetlost pigmenta hlorofila, kojih je na hiljade u hloroplastu, odvija se u neverovatno kratkom vremenskom intervalu koji iznosi samo hiljaditi deo sekunde. Iz tog razloga je još uvek nemoguće pratiti veoma mnogo procesa koji se odvijaju u hlorofilu.

Pretvoriti Sunćevu svetlost u elektrićnu ili hemijsku energiju je proces koji je, kao što je poznato, moderna tehnologija uspela nedavno da realizuje. U ovom procesu koriste se uređaji visoke tehnologije. Međutim, biljna ćelija koju je nemoguće zapaziti prostim okom ovaj proces na krajnje besprekoran naćin obavlja već hiljadama godina.

Ovaj savršen sistem još jednom nam predoćava stvaranje. Fotosinteza kao jedan od krajnje složenih sistema je svesno projektovani mehanizam, odnosno mehanizam koji je stvoren od strane Tvorca. Na jednom mikroskopskom prostoru, smeštenom na listu biljke, nalazi se jedna jedinstvena fabrika u kojoj se realizuje ovaj složeni proces. Ovaj besprekorni dizajn je jedan od nebrojenih dokaza da je sve živo stvoreno od strane Tvorca, Vladara svih svetova.

 

Literatura

156. Bilim ve Teknik, juli 1989, tom 22, broj.260, s.59.

157. Grzimeks Tierleben Vögel 3, Deutscher Taschen Buch Verlag, Oktober 1993, p. 92.

158. David Attenborough, Life On Earth: A Natural History, Collins British Broadcasting Corporation, June 1979, p.236.

159. David Attenborough, Life On Earth: A Natural History, Collins British Broadcasting Corporation, June 1979, p.240.

160. Görsel Bilim ve Teknik Ansiklopedisi, p. 185-186.

161. Walter Metzner, http://cnas.ucr.edu/-bio/faculty/Metzner.html

162. Bilim ve Teknik, januar 1990, p. 10-12.

163. David Attenborough, Life of Birds, Princeton Universitye Press, Princeton-New Jersey, 1998, p. 47.

164. National Geographic, September 1995, p. 98.

165. James L. Gould, Carol Grant Gould, Olagandisi Yasamlar, Tübitak Popüler Bilim Kitaplari, Ankara 1997, p. 130-136.

166. David Attenborough, The Private Life of Plants, Princeton Universitye Press, Princeton-New Jersey, 1995, p. 81-83.

167. Encyclopedia of Reptiles and Amphibians, Published in the United States by Academic Press, A Division of Harcourt Brace and Company, p. 35.

18 / total 18
Knjigu “Obmana Evolucije - Обмана Еволуције” Haruna Jahje možete čitati online, podeliti na društvenim mrežama kao što su Facebook i Twitter, sačuvati na svoj računar, korisiti u svojoj zadaći i drugim radovima, i objavljivati, kopirati i reproducirati je na svojoj web stranici ili blogu bez ikakve naknade, uz jedinu obavezu navođenja ove stranice kao izvora.
About this site | Make your homepage | Add to favorites | RSS Feed
All materials can be copied, printed and distributed by referring to this site.
(c) All publication rights of the personal photos of Mr. Adnan Oktar that are present in our website and in all other Harun Yahya works belong to Global Publication Ltd. Co. They cannot be used or published without prior consent even if used partially.
© 1994 Harun Yahya. www.harunyahya.com - info@harunyahya.com
page_top